Специјални резерват природе „Увац“

„Краљевство белоглавог супа“

Специјални резерват природе "Увац" је природно добро од изузетног значаја, тј. природно добро I категорије. Налази се у југозападној Србији у оквиру Старовлашко – рашке висије. Окружен је планинама Златар, Муртеница, Чемерница, Јавор и Јадовник и захвата површину од 7543 хектара. Око 2/3 резервата се налази на територији општине Нова Варош, док се 1/3 налази на територији општине Сјеница. Минимална надморска висина резервата је 760 м, а максимална 1322 м.

Централну морфолошку целину резервата представља кањонска долина реке Увац са долинама њених притока. Воде реке Увац, дубоко су усекле своје корито у кречњачке стене и формирале сужене клисурасто – кањонске долине са високим, стрмим кречњачким литицама. Просечна дубина долина је између 200 и 300 м, а максимална до 350 м.

Посебна вредност кањонских делова долине су укљештени меандри. Ртови меандара у околини села Лопиже имају релативну висину од око 100 м. Меандри Увца су већ препознатљива слика из југозападне, али и целе Србије – сигурни смо да ће их, у годинама које следе, посетити бројни посетиоци из целог света.

Околина је са скаршћеним површинама у којима су бројни крашки облици: крашке површи, увале, вртаче, окапине, пећине и јаме.

Пећине су бројне и по величини варирају од поткапина до једног од највећих до сада познатих пећинских система у Србији, а то је Ушачки пећински систем чија дужина до сада истражених канала износи 6.185 м. Ушачки пећински систем се састоји од две пећине – Ушачке и Ледене, као и јаме Бездана која их спаја. Вредно је истаћи и друге пећине као што су: Тубића пећина, пећина Дуруља, Баждарска пећина... Све ове пећине одликује богатство пећинског накита таложеног из прокапних вода у виду сталактита, сталагмита, стубова, драперија, стакластих иглица...

Специјални резерват природе "Увац" издваја присуство око 130 врста птица. У најзначајније спада белоглави суп (Gyps fulvus) – једна од две преостале врсте лешинара које се данас гнезде на подручју Србије.

Белоглави суп је врста орла лешинара, импозантне величине, распона крила и до 3 метра што га чини моћним летачем чији лет су истраживали и научници - аеронаутичари и примењивали при конструкцији летелица. Његова улога у ланцу исхране у екосистему је јединствена и незаменљива - искључива храна су му угинуле животиње, чиме спречава ширење зараза и на тај начин чини ''природну рециклажу''.

Ова ретка врста након Другог светског рата је била пред изумирањем. Захваљујући ентузијазму локалног становништва и орнитолога Биолошког института из Београда и проглашењем Специјалног резервата природе "Клисура реке Увац", 1971. год. од стране ресорних министарстава, белоглави супови су сачувани од потпуног изумирања. Ипак, 1990. године на територији Увачких језера преживело је само 10-ак јединки белоглавог супа. 1994. године организовано је хранилиште Манастирина, на које се износе тела угинулих животиња која су искључива храна ове врсте. Доследним спровођењем програма исхране (годишње се у "ресторан белоглавих супова у природи" изнесе око 250 тона хране и кланичног отпада) и пре свега залагањем чувара заштићеног подручја запослених у Резерват Увац д.о.о. из Нове Вароши (привредно друштво које се стара о СРП ''Увац'') бројност белоглавих супова се до данас повећала на око 110 гнездећих парова (у кањону Увца и кањону реке Милешевке), односно 450-500 јединки. Тако је колонија ове јединствене врсте птица постала највећа на Балкану и једна од највећих у Европи.

Вредно је и значајно истаћи чињеницу да су се на подручје резервата у претходних неколико године вратиле још две врсте орлова лешинара које су некада настањивале ово подручје. Реч је о црном лешинару (''суп старешина'' – Aegypius monachus) и белој кањи (Neophron percnopterus). Камера која се налази на хранилишту их је више пута забележила, као и фотоапарати чувара природе и орнитолога који обилазе ово подручје. Искрено се надамо и верујемо да ће се ове прекрасне птице вратити на Увац у већем броју, ''пун пансијон обезбеђен!'' (мир и храна) – на радост љубитеља природе, птица посебно, из целе Србије, али и региона, Европе и света.

Поред наведених лешинара (белоглави суп, црни лешинар, бела кања), подручје Увца и околине у прошлости је насељавао још један лешинар – орао брадан ("костоберина" – Gypeatus barbatus). Резерват Увац д.о.о. ће се трудити у наредном периоду да, у сарадњи са Биолошким институтом "Синиша Станковић" из Београда и орнитологом др Сашом Маринковићем, као и Заводом за заштиту природе Србије, учини напор да ову врсту врати на њено вековно станиште, на Увац, путем програма реинтродукције. Овим би "прича о лешинарима" била заокружена а СРП "Увац" постао један од најзначајнијих и најрепрезентативнијих станишта лешинара у Европи.

Специјални резерват природе "Увац" је једно од ретких гнездилишта великог ронца (Mergus merganser) на подручју Србије, као и подручје где је забележена највећа популација ове ретке врсте птице на Балкану.

Подручје резервата насељавају и орао белорепан, сури орао, орао мишар, орао змијар, као и бројне врсте јастребова и сова, али и других птица..
Поред великог богатства орнитофауне, значајно је је и присуство ретких и угрожених врста сисара и друге фауне, попут вука, медведа, дивљих свиња, лицица, зечева, јазаваца, куна...

Присуство чисте воде водотока и акумулација, станишта су 24 врсте риба, а њихови поједини делови су и природна плодишта младице, поточне пастрмке, језерске пастрмке, златовчице, смуђа, клена, скобаља, поточне мрене... Током претходних година, рибарско подручје СРП "Увац" су у више десетина наврата обилазили и ихтиолози из Биолошког институтута "Синиша Станковић", др Бранислав Мићковић, др Слободан Никчевић и др Александар Хегедиш, и били су више него задовољни виђеним стањем – и када је у питању квантитет, и када је у питању квалитет рибљег фонда.

Од 219 регистрованих таксона флоре, 3 врсте су од међународног значаја, 3 на Црвеној листи флоре, 25 таксона је под контролом сакупљања, коришћења и промета, а преко 50 врста има лековита својства.

Важно је на крају истаћи, а свакако је изузетно значајно, Резерват Увац д.о.о. се претходних година трудио и, што је битније, успевао да оствари добру сарадњу са свим институцијама и организацијама, било републичким или општинским, било са удружењима грађана. Посебно је важна сарадња са локалним становништвом, и она је из године у годину све боља, на општи интерес.

Разноликост нетакнутих станишта, присуство ендемичних, реликтних и угрожених биљних и животињских врста, од посебног су значаја за очување биодиверзитета и геодиверзитета, а самим тим развој и промоцију туристучких потенцијала резервата, али и златарског краја у целини.

Дарко Ћировић
Резерват Увац д.о.о.