Белоглави суп

Белоглави суп (Gyps fulvus)

Белоглави суп је крупан лешинар који насељава Пиринејско и Балканско полуострво, делове северне Африке, Малу Азију, Кавказ и југозападне делове Азије. Станарица је, али младе птице доста и далеко лутају. Настањује пространа отворена подручја са клисурама и слабом вегетацијом у планинским и медитеранским пределима (степе, полупустиње, пашњаци), са поткапинама и терасама на високим и неприступачним литицама погодним за гнежђење. Потребна му је близина воде. Већи део дана проводи одмарајући се на стенама, а остатак у лету претражујући терен или на пронађеној лешини.

Белоглави суп је наша највећа птица са распоном крила око 2,80 m и просечном тежином од 7,5-8,5 kg, а може достићи и 11 kg. Женка носи само једно јаје, крајем јануара или почетком фебруара и на њему леже оба родитеља 54-56 дана. Процес раста излеглог младунца на гнезду траје од 110-130 дана. Гнежђење се обавља на стенама различитог састава, углавном кречњачким. Гнежђење белоглавог супа је групно и образују се колоније, ретко изоловани парови. Полно сазревање траје 4-7 година, после чега се млади најчешће враћају у завичајну колонију.

Белоглави суп је дружељубив, за разлику од осталих лешинара западног палеарктика, гнезди се у лабавим колонијама, али гнезда могу да буду веома близу једно другом. Ретко се гнезде усамљени парови, моногамни су, везе су доживотне. Гнездо прави у пукотинама стена, на полицама и поткапинама литица, углавном између 500 и 1200 м н. в. Веома ретко се гнезди на дрвећу у гнездима других грабљивица.

Храни се искључиво лешевима средњих и крупних сисара, најчешће копитара и папкара (крава, коња, оваца, магараца, јелена, срна), али и лисица, паса, зечева и сл. Ретко напада живи плен, само ако се ради о болесној и изнемоглој животињи. Претежно се храни мекшим ткивима (изнутрицама и мишићима). Дуг, покретљив врат, прекривен густим паперјем, омогућује му дубоко продирање у лешину. Храну тражи у групама, на већим подручјима него остали европски лешинари. Редовно претражује подручје пречника од 50 до 60 км око одморишта или гнезда, а често и знатно шире подручје пречника 120-150 км.

Прилично мала бројност белоглавог супа са ниским репродуктивним потенцијалом, природним за ову врсту, указује на нужност примена мера које ће обезбедити услове опстанка ове врсте у природи и допринети стабилизацији и повећању бројности популације на подручју резервата, у првом реду изградњом хранилишта, вештачким узгајањем и реколонизацијом/реинтродукцијом.

Стални извор хране обезбеђује стицање потребне кондиције за гнездеће парове у неповољном периоду године (зимски месеци), пред сезону парења и на тај начин омогућава повећање броја гнездећих парова. Такође, елиминише факторе који би негативно утицали на репродукцију, јер је познато да лешинари у природи не лове, већ угинуле животиње налазе по принципу вероватноће.

Хранилиште смањује ареал активности у потрази за храном (ареал је око 120-150 km), и на тај начин смањује могућност тровања преко узимања отровних мамаца који су још у широкој примени на ширем ареалу активности. Поред тога, стални извор хране такође утиче на задржавање младих полно незрелих јединки у колонији и привлачи неспарене птице, чиме се повећава могућност обнављања колоније.

Од око 130 врсте птица на простору СРП ''Увац'' и околине, белоглави суп је најзначајнија врста. На Увцу се налази и највећа гнездећа колонија у Србији и једна од највећих на Балкану. Бројност белоглавог супа је током последњих 20ак година редовно расла, тако да сада на Увцу има око 450-500 јединки, односно око 110 гнездећих парова.